Digitalni forenzički centar razgovarao je sa novinarkom Tamarom Skrozza o stanju u medijima u Srbiji i njihovom tendencioznom i obmanjivom izvještavanju kako o prilikama u Crnoj Gori tako i onima u regionu. Skrozza je tim povodom rekla za DFC magazin da, usljed zarobljenih institucija u Srbiji, mediji danas rade šta hoće, odnosno kako im je naređeno.
Skrozza je u intervjuu takođe kazala da je medijska scena u Srbiji, koju karakterišu tabloidizacija i senzacionalizam, jako loša za novinare izložene napadima. Sa pravosuđem, koje je pod jakim političkim uticajem, s jedne strane, i polarizovanim i napetim društvom, s druge, niko ne može da vam garantuje bezbednost i mir, istakla je Skrozza. Ona nije optimista da će Srbija uskoro izaći iz medijskog mraka.
DFC: Institut za medije Crne Gore je nedavno, povodom usvajanja Rezolucije o Srebrenici u Skupštini Crne Gore, objavio Vaš tekst pod nazivom „Rezolucija i medijski ponor“. Tom prilikom ste izvještavanje medija iz Srbije okarakterisali nekritičkim, jednostranim, te da su primjenjivane već poznate metode diskvalifikacije političkih neistomišljenika. Na koji način se crnogorski i regionalni mediji, ali i obični građani, mogu zaštiti od takvih sadržaja i trendova u izvještavanju koji dolaze iz Srbije?
T. SKROZZA: Da je medijska situacija u Srbiji regularna, odgovor bi bio jednostavan: crnogorski, baš kao i srpski mediji i građani, mogli bi da zaštitu potraže pred Regulatornim telom za elektronske medije (REM) ili u Ministarstvu kulture i informisanja. Međutim, kako su ove institucije potpuno zarobljene i sad već tradicionalno u službi vladajućih struktura, zaštite zapravo nema – mediji u suštini rade šta hoće, odnosno šta im je zapoveđeno. Ako mu se obrati neko direktno pogođen takvim ponašanjem, Savet za štampu može da diskutuje o tome i eventualno donese odluku da je prekršen Kodeks novnara Srbije. Ipak, Savet kao samoregulatorno telo nema nadležnost za bilo kakvo sankcionisanje.
Običan građanin najčešće slabo medijski pismen
DFC: Brojna istraživanja su potvrdila da srpski tabloidi (naročito prorežimski) često plasiraju lažne vijesti i dezinformacije, svijesno obmanjujući javnost. Istovremeno, ti mediji imaju brojnu čitalačku publiku kako u Srbiji, tako i u Crnoj Gori. Možete li nam pojasniti o čemu se tu radi, zašto je ljudima privlačno „žutilo“ u novinarstvu, ili bolje rečeno – zar „običnom građaninu“ nije stalo do istine?
T. SKROZZA: Običan građanin u Crnoj Gori i Srbiji najčešće je slabo medijski pismen, i inače nerado čita bilo šta, ophrvan je svakodnevnim problemima i nema ni vremena, ni strpljenja, a ni znanja da odredi šta je istina, šta laž, šta je manipulacija, a šta javni interes. Takvi građani – a sklona sam da verujem kako su ih zapravo odgajili i stvorili pripadnici političkih elita – u stanju su da kao istinu prihvate bilo šta što im se servira razumljiivim jezikom, uz sočne naslove, atraktivne fotografije i po pristupačnoj ceni. Oni su zapravo idealno biračko telo, kojim se može lako manipulisati u cilju ostvarenja dnevnopolitičkih, ali i širih nacionalnih ili državnih ambicija.
DFC: Učestvovali ste u stvaranju serijala „Junaci doba zlog“ koji je imao značajan odjek u Srbiji i regionu. U jednoj od emisija istakli ste da ste i sami bili na meti tabloida. Na koji način se, po Vašem mišljenju, pojedinac može zaštititi od medijske hajke, ako je to uopšte moguće? Šta predstavlja najveći izazov u toj situaciji?
T. SKROZZA: Ja sam stradala daleko manje od nekih mojih kolega i koleginica, no ipak mislim da ne grešim kada kažem da zaštite u ovim okolnostima nema. Reakcija međunarodnih organizacija može da pomogne, ali u situaciji kada je pravosuđe pod jakim političkim uticajem, društvo polarizovano i napeto, niko ne može da vam garantuje bezbednost i mir. Privatne tužbe protiv tabloida najčešće bivaju završene zanemarljivim novčanim kaznama, a vaše ime i lik ostaju zauvek uprljani. Ko vam garantuje da vas na ulici neće napasti osoba koja veruje tabloidima? Da se neće rugati vašem detetu? Ko garantuje da, kada vas više ne bude, vaši unuci i praunuci neće poverovati onome što budu pronašli na interenetu? U tom smislu, najveći izazov je zaštiti porodicu od stresa i straha, baš kao i sačuvati sopstveni mentalni balans i fizičko zdravlje. Što je praktično nemoguće.
Tabloidizacija počela nakon političkih promjena 2000. godine
DFC: Bili ste jedan od stručnih saradnika prilikom izrade „Kodeksa novinara Srbije“, koji je izdat 2008. godine. Koliko je novinarska profesija u Srbiji degradirana dominacijom tabloidnog izvještavanja ili se to desilo i mnogo ranije? Šta su korijeni takvih pojava?
T. SKROZZA: Tablodizacija srpske medijske scene počela je nakon političkih promena 2000. godine, što je direktno uticalo na sve političke događaje od tada do danas – uključujući čak i atentat na Zorana Đinđića. Koren te pojave jeste želja političkih elita da medije (zlo)upotrebe za neke sopstvene interese, njihovo neshvatanje prave uloge i odgovornosti medija i suštinska nebriga za sudbinu našeg društva. Tablodizacija, dakle, nije rezultat rada aktuelne vlasti: vlast je ovakve tabloide nasledila od prethodnih državnih lidera. Ipak, Aleksandar Vučić je taj proces doveo do krajnosti, do faze u kojoj nisu tabloidizirani samo mediji, već i čitav sistem, društvo, život – do faze u kojoj se spinuje i zloupotrebljava bukvalno sve, u kojoj nema nikakvih pravila, nema milosti, i gde niko nije unapred pošteđen.
DFC: Možemo li reći da se Srbija, uz časne i hrabre izuzetke, i pojedince i medije, trenutno nalazi u nekoj vrsti medijskog sumraka, u kome vladaju senzacionalizam, agresivnost, govor mržnje…? Da li su ti trendovi nova i neizbježna medijska realnost ili ste optimista da je moguće osnažiti nezavisne medije i kritičku svijest javnosti?
T. SKROZZA: Srbija se u takvom stanju nalazi već nekoliko godina, na šta dugo upozoravaju pojedini novinari, mediji i medijski eksperti. To je, dakle, daleko od nove medijske realnosti. Mi godinama jedva dišemo pod političkim, ekonomskim, pravnim i bezbednosnim pritiscima, ali nas niko ne čuje. Naprotiv. Predstavnici međunarodne zajednice čak nam povremeno prebacuju da stalno kukamo, da treba da razgovaramo s vlastima, da se potrudimo, da proizvodimo dobre vesti. To je jedna prilično bizarna situacija u kojoj je novinarima preostalo samo da daju sve od sebe da ostanu živi i zdravi, da pošteno rade svoj posao i nadaju se nekakvom čudu. Nema mesta za bilo kakav optimizam.